Usred zime, usred dugog sna, mrmot Zviždo otvorio je jedno oko. Napolju je bilo tiho, tiše nego ikad. Zviždo se protegnuo i setio šta mu je stara vrana rekla pre sna: „Zimi pada sneg. Beo je i hladan i svuda ga ima.“ On sneg nikad nije video. Uvek ga je prespavao.
Popeo se do izlaza iz rupe i provirio nosom. Sve je bilo belo! Tada je s grane skliznuo komad snega. PLJUS! Pao mu je pravo na glavu. Zviždo je zazviždao, FIJU, stao na ivicu rupe, izbrojao „jedan, dva, tri“ i uskočio. U rupu se uvek skače na tri. Tako je to kod mrmota.
Malo kasnije provirio je opet. Na grani je sedela vrana. „KRA!“ rekla je, samo da se javi. Zviždo je zazviždao, izbrojao „jedan, dva, tri“ i uskočio. U rupi je bilo mračno i toplo, ali snega u njoj nije bilo.
Sedeo je i razmišljao. U rupu je uvek skakao na tri i nikad se nije plašio skoka. „A šta ako i iz rupe izađem na tri?“ rekao je sam sebi. Stao je ispod izlaza. „Jedan, dva…“ Duboko je udahnuo. „Tri!“ I izašao je, ceo, do repa.
Sneg mu je škripao pod šapama. Bio je hladan, bio je mekan i bilo ga je svuda, baš kao što je vrana rekla. Vrana je s grane rekla „KRA“, a Zviždo joj je ovog puta samo mahnuo. Uzeo je malo snega u šape i stisnuo ga. Dobio je jednu okruglu belu grudu, svoju prvu.
„Ovu ću sačuvati“, rekao je. Zagrlio je grudu, stao na ivicu rupe, izbrojao do tri i uskočio. Dole se sklupčao, s grudom uz nos, i zaspao. Gruda se polako topila. Kap po kap, na njegovom nosu nastala je mala lokvica. Zviždo se u snu osmehnuo i spavao je do proleća, srećan i malo mokar.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
