Bilo je novogodišnje veče i jelka u dnevnoj sobi bila je skoro gotova. Nika je sama stavila zlatnu zvezdu na vrh. Kad ju je lampa obasjala, zvezda je bacala jednu svetlu mrlju na plafon, baš iznad kauča. „Vidi, Tigo“, rekla je Nika. „Imamo zvezdu i gore i dole.“ Mačak Tigo je samo mahnuo repom.
Nika je otišla po poslednje kuglice. Kad se vratila, vrh jelke bio je prazan. „Pa ja sam je tu stavila!“ rekla je. „Sama!“ Tigo je ležao ispod stolice i gledao negde u stranu, kao da ga se to uopšte ne tiče.
Tražila je u kutiji za ukrase i našla samo zgužvani papir. Tražila je ispod jelke i našla jednu izgubljenu kuglicu. Tražila je u papučama i našla, ko bi rekao, samo svoje noge. Zvezde nije bilo nigde. Nika je sela na pod i uzdahnula.
Onda je nešto zasvetlelo na zidu. Bila je to mala svetla mrlja, baš kao ona s plafona. Samo što je sada bila nisko, pored kauča, i pomerala se levo, pa desno, pa opet levo. Nika je zadržala dah. Zvezde se ne pomeraju same.
Pošla je na prstima za mrljom, kao za tragom. Zavirila je iza kauča. Tamo je u uglu ležala zlatna zvezda, a Tigo ju je šapom gurao levo, pa desno, pa opet levo. Zvezda je klizila po podu i svetlucala, a Tigu je to bila najbolja igra na svetu. „Ti si je skinuo!“ nasmejala se Nika. Tigo je zevnuo, pa ju je ipak gurnuo još jednom.
Nika je vratila zvezdu na vrh jelke i namestila je malo čvršće nego pre. Lampa ju je obasjala i na plafonu se opet pojavila ona svetla mrlja iznad kauča. „Laku noć, zvezdo“, rekla je Nika. Tigo se sklupčao ispod jelke i pravio se da spava. Ali rep mu je gledao gore.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
