Lamija je bila mala, ali je imala jedan važan posao. Svako veče pre spavanja gasila je svetla u kući. Tata ju je nosio na rukama, a ona je pritiskala prekidač. KLIK!
Prvo je ugasila lampu u kuhinji. „Laku noć, lampo“, rekla je. KLIK! Kuhinja je zaspala. Onda je ugasila lampu u hodniku. „Laku noć, lampo.“ KLIK! I hodnik je zaspao.
U sobi je gorela mala lampa pored kreveta. Lamija je pogledala nju, pa prozor. Kroz prozor je gledalo još jedno svetlo, veliko, okruglo i žuto. Bio je to Mesec. Lamija je kucnula prstom u staklo. KUC, KUC! „I ti idi da spavaš“, rekla mu je.
Potražila je prekidač na prozoru. Prekidača nije bilo. Onda je duboko udahnula i dunula u staklo, kao u svećicu na torti. PUF! Mesec se nije ugasio. Staklo se samo malo zamaglilo, a Lamija se nasmejala.
„Mesec nema prekidač“, šapnuo je tata. Lamija je stavila prst na bradu. „Hmmm…“ rekla je i razmislila. „Onda neka on čuva, a ja idem da spavam.“
Legla je u krevet i pogledala malu lampu. „Laku noć, lampo“, šapnula je i pritisnula poslednji prekidač. KLIK! Mala lampa je zaspala. U sobi je ostalo samo jedno svetlo, tiho i okruglo. Mesec je gledao kroz prozor i čuvao Lamiju celu noć, bez ikakvog prekidača.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
