Svako veče tata je sedao na ivicu kreveta i pričao priču. Dalija je slušala s jedne strane, a mali brat Beni s druge. Benijeve papuče ostale su pod krevetom. Te večeri tata je počeo: „Bio jednom jedan Mesec koji je izgubio papuču…“ Onda je zevnuo jednom, pa još jednom, spustio glavu na Benijev jastuk i zaspao.
„Tata?“ šapnula je Dalija. Tata je tiho hrkao. Beni je gledao u nju velikim očima. „A papuča?“ pitao je. „Gde je papuča?“
Dalija je pogledala tatu, pa brata. Uspravila se na jastuku, kao tata kad priča, i nastavila: „Mesec je tražio papuču po celom nebu. Pogledao je iza oblaka, ali nije bila tamo. Pogledao je ispod jedne zvezde, ali ni tamo je nije bilo.“
„A onda?“ pitao je Beni. „A onda je Mesec zevnuo“, rekla je Dalija i sama zevnula. Beni je zevnuo za njom. „Zvezde su slegnule ramenima, a jedna mala je rekla: ‚Pogledaj dole.‘“ „A onda?“ pitao je Beni. „A onda je Mesec opet zevnuo.“ I opet su zevnuli oboje.
Beni se spustio na jastuk, pored tatine glave. Dalija je pogledala kroz prozor, u trešnju u dvorištu, i pričala tiše. „Mesec je pogledao dole, u jedno dvorište. Tamo je pod trešnjom stajala mala dečja papuča.“
„Čija?“ šapnuo je Beni. Dalija je pogledala pod krevet. Tamo su stajale Benijeve papuče, a jedna je bila okrenuta naopako, kao da ju je neko tek spustio. „Pa… tvoja“, rekla je. „Mesec ju je pozajmio, a sad ti ju je vratio.“ Beni se osmehnuo, ali oči su mu već bile zatvorene.
„A onda?“ pitala je Dalija sasvim tiho, samu sebe. Niko nije odgovorio. Tata je spavao. Beni je spavao. Dalija je legla između njih, zevnula i pogledala kroz prozor. Mesec je visio iznad trešnje, okrugao i bos, i nije mu to nimalo smetalo.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
