Svake večeri, čim se iznad trske upali prva zvezda, žaba Kreka zapeva na bari. Puž Sporko je to želeo da čuje iz prvog reda. Zato je krenuo dok je sunce još bilo visoko. „Polako, ali stižem“, rekao je i ostavio prvi sjajni trag na kamenu.
Prvi ga je pretekao mrav. „Daleko ti je bara! Hoćeš da te ponesem?“ Mrav je bio manji od Sporkove kućice, ali je to rekao sasvim ozbiljno. „Hvala“, rekao je Sporko. „Polako, ali stižem.“
Kod potočića je stao da se odmori. Niz vodu je plovio žuti list, miran kao brodić. Sporko ga je gledao dok nije zamakao iza kamena. „Lepo se voziš“, rekao je listu i krenuo dalje.
Onda je doleteo vrabac. „Kreka će zapevati pre nego što ti stigneš do pola! Uskoči mi na leđa.“ Sporko je odmahnuo rogovima. „Polako, ali stižem.“ Vrabac je slegnuo krilima i odleteo.
Sunce je bilo nisko kad mu je put presekla velika lokva. Bila je široka kao jezero, bar za puža, a iza nje se već videla trska sa bare. Da je zaobiđe, stigao bi tek sutra. Sporko je gledao vodu i rogovi su mu klonuli. A onda je pored ivice lokve ugledao list. Bio je žut, suv i malo uvijen, baš kao onaj na potočiću.
Popeo se na list polako, kao što sve radi. Odgurnuo se rogovima od obale i list je zaplovio. Vetar ga je nosio preko lokve, a Sporko je sedeo na njemu kao kapetan i nije se ni pomerio. „Polako“, šapnuo je vodi, „ali stižem.“
Na bari se upravo utišala trska i iznad nje se upalila prva zvezda. Kreka je udahnula, otvorila usta i rekla prvo veliko „KRE!“ Baš tada je list dodirnuo obalu i Sporko je sišao pravo u prvi red. „Polako“, šapnuo je, „ali stigao.“ Onda je ispružio rogove prema pesmi i slušao do kraja.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
