Svake večeri, čim se nad trskom upali prva zvijezda, žaba Kreka zapjeva na bari. Puž Sporko je to želio čuti iz prvog reda. Zato je krenuo dok je sunce još bilo visoko. „Polako, ali stižem“, rekao je i ostavio prvi sjajni trag na kamenu.
Prvi ga je prestigao mrav. „Daleko ti je bara! Hoćeš da te ponesem?“ Mrav je bio manji od Sporkove kućice, ali je to rekao sasvim ozbiljno. „Hvala“, rekao je Sporko. „Polako, ali stižem.“
Kod potočića je stao da se odmori. Niz vodu je plovio žuti list, miran kao brodić. Sporko ga je gledao dok nije zamakao iza kamena. „Lijepo se voziš“, rekao je listu i pošao dalje.
Onda je doletio vrabac. „Kreka će zapjevati prije nego ti stigneš do pola! Uskoči mi na leđa.“ Sporko je odmahnuo rogovima. „Polako, ali stižem.“ Vrabac je slegnuo krilima i odletio.
Sunce je bilo nisko kad mu je put presjekla velika lokva. Bila je široka kao jezero, bar za puža, a iza nje se već vidjela trska s bare. Da je obiđe, stigao bi tek sutra. Sporko je gledao vodu i rogovi su mu se objesili. A onda je uz rub lokve ugledao list. Bio je žut, suh i malo uvijen, baš kao onaj na potočiću.
Popeo se na list polako, kao što sve radi. Odgurnuo se rogovima od obale i list je zaplovio. Vjetar ga je nosio preko lokve, a Sporko je sjedio na njemu kao kapetan i nije se ni pomakao. „Polako“, šapnuo je vodi, „ali stižem.“
Na bari se upravo utišala trska i nad njom se upalila prva zvijezda. Kreka je udahnula, otvorila usta i rekla prvo veliko „KRE!“ Baš tada je list dodirnuo obalu i Sporko je sišao pravo u prvi red. „Polako“, šapnuo je, „ali stigao.“ Onda je ispružio rogove prema pjesmi i slušao do kraja.
Znaš roditelja koji čita djetetu prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
