Snijeg je padao cijelo jutro i u dvorištu ga je bilo taman za jednog snjegovića. Lejla je valjala veliku grudu, a Adi malu, za glavu. Stavili su mu dva kamenčića za oči i jednu granu za ruku. „Ima samo jednu ruku“, rekao je Adi. „I nema rukavicu. Sigurno mu je hladno.“ Lejla se nasmijala i potapšala snjegovića po grani.
Kad se počelo mračiti, krenuli su kući. Lejla je pogledala svoje ruke. Na jednoj je bila crvena rukavica, a druga je bila gola. „Gdje mi je rukavica?“ pitala je. Adi je slegnuo ramenima. „Naći ćemo je“, rekao je. „Ja sam dobar u traženju.“
Tražili su u čizmama i našli jednu šišarku. Tražili su pod sankama i našli Adijev stari šal. Kopali su po snijegu i našli jedan vrlo smrznut list. Rukavice nije bilo nigdje. „Možda ju je pojeo snijeg“, rekao je Adi sasvim ozbiljno.
Lejla je sjela na sanke i sjetila se da je snjegoviću hladno. Pogledala je snjegovića, a snjegović je gledao nju. Na kraju njegove grane, tamo gdje bi bila šaka, sjedila je crvena rukavica. Sama ju je tamo ostavila kad ga je potapšala, a nije ni primijetila. Lupila se golim dlanom po čelu.
„Našla sam je!“ viknula je. Adi je zapljeskao, pa se zamislio. „Ali onda će mu opet biti hladno.“ Lejla je pogledala rukavicu, pa brata, pa snjegovića. Rukavica je stajala na grani kao da je tu oduvijek. „Neka mu ostane“, rekla je. „Do sutra.“
Adi je skinuo jednu svoju rukavicu i gurnuo je u džep. „Da budemo isti“, rekao je. Kući su išli polako, svako s jednom rukavicom. Između njih su bile dvije gole ruke, jedna velika i jedna mala, i držale su se čvrsto. Nijedna nije bila hladna. Iza njih je stajao snjegović sa svojom jednom rukom, a ta ruka je bila crvena.
Znaš roditelja koji čita djetetu prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
