Снег је падао цело јутро и у дворишту га је било таман за једног снешка. Лејла је ваљала велику груду, а Ади малу, за главу. Ставили су му два каменчића за очи и једну грану за руку. „Има само једну руку“, рекао је Ади. „И нема рукавицу. Сигурно му је хладно.“ Лејла се насмејала и потапшала снешка по грани.
Кад је почело да се смркава, кренули су кући. Лејла је погледала своје руке. На једној је била црвена рукавица, а друга је била гола. „Где ми је рукавица?“ питала је. Ади је слегнуо раменима. „Наћи ћемо је“, рекао је. „Ја сам добар у тражењу.“
Тражили су у чизмама и нашли једну шишарку. Тражили су испод санки и нашли Адијев стари шал. Копали су по снегу и нашли један јако смрзнут лист. Рукавице није било нигде. „Можда ју је појео снег“, рекао је Ади сасвим озбиљно.
Лејла је села на санке и сетила се да је снешку хладно. Погледала је снешка, а снешко је гледао њу. На крају његове гране, тамо где би била шака, седела је црвена рукавица. Сама ју је тамо оставила кад га је потапшала, а није ни приметила. Лупила се голим дланом по челу.
„Нашла сам је!“ викнула је. Ади је запљескао, па се замислио. „Али онда ће му опет бити хладно.“ Лејла је погледала рукавицу, па брата, па снешка. Рукавица је стајала на грани као да је ту одувек. „Нека му остане“, рекла је. „До сутра.“
Ади је скинуо једну своју рукавицу и гурнуо је у џеп. „Да будемо исти“, рекао је. Кући су ишли полако, свако с једном рукавицом. Између њих биле су две голе руке, једна велика и једна мала, и држале су се чврсто. Ниједна није била хладна. Иза њих је стајао снешко са својом једном руком, а та рука је била црвена.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
