Дубоко под земљом, у мраку и тишини, живела је кртица Ровка. Једног јутра кроз земљу јој је стигао мирис, сладак и сочан. „Јагоде!“ рекла је и протрљала шапе. Горе, у башти, ветар је љуљао стару капију поред јагода. ШКРИП, шкрипала је капија. ШКРИП, ШКРИП. Ровка ју је чула, али је мислила само на јагоде. „Идем горе!“
Ровка је копала и копала, па гурнула нос кроз земљу. „Ровка ван, па… јој!“ Изронила је у саксији, усред великог црвеног цвета. Цвет јој је голицао уши. „Ово нису јагоде“, рекла је и опет заронила.
Копала је лево, па десно, па опет горе. „Ровка ван, па… јој!“ Овај пут је изронила усред мравињака. Стотину мрава трчало је по њеном носу. „Извините, извините“, рекла је Ровка и брзо нестала у земљи.
Трећи пут је копала још пажљивије. „Ровка ван, па… јој!“ Пред носом су јој били дуги бркови и два велика зелена ока. Мачка! Али мачка је само широко зевнула и наставила да дрема. Ровка је полако, полако склизнула назад у рупу.
Села је у мраку и уздахнула. Под земљом се ништа не види, али се све чује. Затворила је очи и ослушнула. Чула је мраве како шушкају. Чула је мачку како преде. А онда, мало даље, чула је ШКРИП, па опет ШКРИП. „Капија!“ рекла је. „Капија је поред јагода!“
Копала је затворених очију и ишла само за звуком. ШКРИП, чуло се с леве стране. ШКРИП, чуло се све ближе. Земља је мирисала све слађе. „Ровка ван, па…“ Изронила је, а око ње су висиле велике црвене јагоде. Овај пут није било никаквог „јој“.
Села је међу листове и појела једну јагоду, па другу, па трећу. ШКРИП, певала је капија на ветру. Ровки је то звучало као најлепша песма на свету.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
