Зека Скоки лежао је у трави и није могао да заспи. Цело поподне играо се жмурке с веверицом. Кад би јако зажмурио, иза капака су му светлуцале ситне тачкице. Изгледале су као једно мало небо. Сад је лежао на леђима, а изнад њега било је оно велико, право небо, пуно звезда.
„Избројаћу их све“, рекао је Скоки. „Кад избројим последњу, заспаћу.“ Почео је полако. „Једна, две, три… где је четврта?“ Преко неба је пловио један дебели облак и прекрио баш онај део где је четврта стајала.
Скоки је сачекао да облак прође, па је почео изнова. „Једна, две, три… где је четврта?“ Облак се вратио, као да се и он игра жмурке. Скоки је лупнуо задњом ногом по трави, ТУП, и уши су му се спустиле.
Покушао је да броји брзо. Покушао је да броји с друге стране неба. Покушао је да броји само оне најсјајније. Облак је сваки пут стигао пре њега. „Једна, две, три… где је четврта?“
Онда се зека сетио жмурке. Јако је зажмурио, и ево их! Иза капака су му светлуцале тачкице, ситне и топле, а до њих ниједан облак није могао да стигне. „Вас нико не може да сакрије“, шапнуо је. „Једна, две, три… четири.“ Четврта је била ту.
Бројао је даље, све спорије. „Пет… шест…“ Облак је на небу отпловио некуд далеко, али га нико више није гледао. Ливада је тихо дисала. Трава се полако спустила. „Седам… о…“ Последњи број није се чуо до краја. Зека Скоки је спавао, а иза капака су му светлеле све звезде, до једне.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
