Zeka Skoki ležao je u travi i nije mogao da zaspi. Celo popodne igrao se žmurke s vevericom. Kad bi jako zažmurio, iza kapaka su mu svetlucale sitne tačkice. Izgledale su kao jedno malo nebo. Sad je ležao na leđima, a iznad njega bilo je ono veliko, pravo nebo, puno zvezda.
„Izbrojaću ih sve“, rekao je Skoki. „Kad izbrojim poslednju, zaspaću.“ Počeo je polako. „Jedna, dve, tri… gde je četvrta?“ Preko neba je plovio jedan debeli oblak i prekrio baš onaj deo gde je četvrta stajala.
Skoki je sačekao da oblak prođe, pa je počeo iznova. „Jedna, dve, tri… gde je četvrta?“ Oblak se vratio, kao da se i on igra žmurke. Skoki je lupnuo zadnjom nogom po travi, TUP, i uši su mu se spustile.
Pokušao je da broji brzo. Pokušao je da broji s druge strane neba. Pokušao je da broji samo one najsjajnije. Oblak je svaki put stigao pre njega. „Jedna, dve, tri… gde je četvrta?“
Onda se zeka setio žmurke. Jako je zažmurio, i evo ih! Iza kapaka su mu svetlucale tačkice, sitne i tople, a do njih nijedan oblak nije mogao da stigne. „Vas niko ne može da sakrije“, šapnuo je. „Jedna, dve, tri… četiri.“ Četvrta je bila tu.
Brojao je dalje, sve sporije. „Pet… šest…“ Oblak je na nebu otplovio nekud daleko, ali ga niko više nije gledao. Livada je tiho disala. Trava se polako spustila. „Sedam… o…“ Poslednji broj nije se čuo do kraja. Zeka Skoki je spavao, a iza kapaka su mu svetlele sve zvezde, do jedne.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
