U džungli je padao mrak. Papagaj Šarko sedeo je na svojoj grani i nije mogao da zaspi. Ponavljao je svaki zvuk koji je čuo. Tukan na susednoj grani zevnuo je „aaa-hm“. I Šarko je zevnuo „aaa-hm“, iako mu se nije spavalo.
Žaba kod reke rekla je „kre“. I Šarko je rekao „kre“. Majmuni u krošnji smejali su se „hi-hi“. I Šarko se smejao „hi-hi“. Tukan je kucnuo kljunom „tuk“ i odmah dobio svoj „tuk“ natrag. Džungla je bila puna zvukova, a papagaj je ponavljao svaki. Kako da se spava kad ima toliko posla?
Onda je tukan gurnuo glavu pod krilo i utihnuo. Papagaj je čekao sledeći „tuk“, ali ga nije bilo. Žaba je rekla još jedno „kre“, tiše, pa je zaronila u vodu. I Šarko je rekao „kre“, tiše. Majmuni su se stisnuli jedan uz drugog i njihov „hi-hi“ postao je samo „hi“, pa ništa. I Šarko je rekao samo „hi“.
Šarko je okretao glavu levo i desno i slušao. Džungla je ćutala. Prvi put otkad pamti nije imao šta da ponovi. Od čuđenja mu se perje na glavi podiglo kao četkica.
I tada se čuo jedan zvuk. „Aaa-hm.“ Bio je to njegov sopstveni zev! A ono što se čuje, Šarko mora da ponovi. „Aaa-hm“, ponovio je. Onda je zevnuo još jednom, tiše.
Veliki list iznad grane polako se spustio kao pokrivač. Reka je šaputala. Džungla je spavala, cela, od korena do krošnje. Papagaj je rekao poslednji „aaa-hm“, najtiši od svih. Onda više nije bilo ničega što bi mogao da ponovi. Šarko je spavao.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
