U džungli je padao mrak. Papagaj Šarko sjedio je na svojoj grani i nije mogao zaspati. Ponavljao je svaki zvuk koji čuje. Tukan na susjednoj grani zijevnuo je „aaa-hm“. I Šarko je zijevnuo „aaa-hm“, iako mu se nije spavalo.
Žaba kod rijeke rekla je „kre“. I Šarko je rekao „kre“. Majmuni u krošnji smijali su se „hi-hi“. I Šarko se smijao „hi-hi“. Tukan je kucnuo kljunom „tuk“ i odmah dobio svoj „tuk“ nazad. Džungla je bila puna zvukova, a papagaj je ponavljao svaki. Kako da se spava kad ima toliko posla?
Onda je tukan gurnuo glavu pod krilo i utihnuo. Papagaj je čekao sljedeći „tuk“, ali ga nije bilo. Žaba je rekla još jedno „kre“, tiše, pa je uronila u vodu. I Šarko je rekao „kre“, tiše. Majmuni su se stisnuli jedan uz drugog i njihov „hi-hi“ postao je samo „hi“, pa ništa. I Šarko je rekao samo „hi“.
Šarko je okretao glavu lijevo i desno i slušao. Džungla je šutjela. Prvi put otkad pamti nije imao šta ponoviti. Od čuda mu se perje na glavi podiglo kao četkica.
I tada se čuo jedan zvuk. „Aaa-hm.“ Bio je to njegov vlastiti zijev! A ono što se čuje, Šarko mora ponoviti. „Aaa-hm“, ponovio je. Pa je zijevnuo još jednom, tiše.
Veliki list iznad grane polako se spustio kao pokrivač. Rijeka je šaputala. Džungla je spavala, cijela, od korijena do krošnje. Papagaj je rekao zadnji „aaa-hm“, najtiši od svih. Onda više nije bilo ničega za ponavljanje. Šarko je spavao.
Znaš roditelja koji čita djetetu prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
