Faris je ležao u krevetu i nije mogao zaspati. Vani je padao prvi snijeg ove zime. Kuća je pričala svojim noćnim glasom. Radijator je pucketao „tik, tik“, mačka Cica tiho je prela na njemu, a sat u hodniku kucao je „tak, tak“. Faris je sve to slušao, ali jedno nije čuo. Nije čuo snijeg.
„Kako zvuči snijeg?“ šapnuo je plišanom medi. Medo nije znao. Faris je ustao, odškrinuo zavjesu i prislonio uho uz hladno staklo. Pahulje su padale krupne i spore. Padale su na ogradu, na krov, na sanke ispod prozora. A nisu rekle ni „tik“ ni „tak“. Nisu rekle baš ništa.
Gledao je kako se jedna pahulja spušta na ogradu i nestaje u bijelom. Spuštala se tako polako, kao kad neko kaže „ššš“ prije spavanja. Onda je pala još jedna, pa još jedna, isto tako lagano. Faris se nasmiješio. Snijeg je ipak nešto govorio. Govorio je „ššš“, samo jako tiho.
Vratio se u krevet i šapnuo medi na uho „ššš“. Medo je zaspao prvi. Šapnuo je „ššš“ Cici, a ona je prestala presti i sklupčala se na radijatoru. Šapnuo je „ššš“ radijatoru, a radijator je pucnuo još samo jednom. Sat u hodniku kucao je dalje, ali sasvim tiho, kao da se i on trudi.
Vani je snijeg pokrivao krov, pa lampice na ogradi, pa sanke ispod prozora. Sve je postajalo bijelo i meko. Kuća je išla spavati. Faris je šapnuo zadnje „ššš“ i više nije rekao ništa. Samo je snijeg nastavio svoje „ššš“, cijelu noć, nad krovom i nad sankama.
Znaš roditelja koji čita djetetu prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
