Напољу је дувао ледени ветар и звиждао кроз димњак. „Данас се не излази“, рекла је мама. „Ветар би те однео као пахуљу.“ Сара је кроз прозор гледала снег у дворишту и хтела је снешка, и то данас. На радијатору поред ње сушиле су се три беле чарапе, велика татина, средња њена и сасвим мала Теова.
Мама је одшкринула врата, а Сара је брзо захватила чинију снега с прага. На тепиху је направила једну груду, па мању, па још мању. Снешко је добио два дугмета за очи и стајао је као прави. Тео га је гледао широм отворених уста.
После пола сата снешко је био нижи. Још мало касније био је нагнут. А онда се, ПЉУС, претворио у локву, а дугмад су отпливала. Тео се бацио на леђа, млатарао ногама и смејао се. Сара се намрштила, па се и она насмејала. Обрисали су локву заједно, с много крпа.
Сара је села на под и размишљала. Снешку треба нешто бело и нешто што се не топи. Погледала је радијатор и три беле чарапе на њему. „Хеј“, рекла је брату, „треба ми папир. Много папира.“
Згужвали су старе новине и напунили чарапе, прво велику, па средњу, па малу. Сара их је наслагала једну на другу и везала црвеном траком, као шалом. Два дугмета су постала очи. Снешко је стајао и није се топио. Мало се нагињао улево, али и Тео се нагињао улево, па је било у реду.
Сара га је ставила на прозорску даску, лицем према дворишту. „Нека прави снег види како се то ради“, рекла је. Тео је климнуо главом. И баш тада је ветар утихнуо и почеле су да падају пахуље, велике и споре, једна за другом. Снешко од чарапа их је гледао својим округлим очима и није се нимало истопио.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
