Svake večeri, čim se nad trskom upali prva zvijezda, žaba Kreka zapjeva na bari. Puž Sporko želio je to čuti iz prvog reda. Zato je krenuo dok je sunce još bilo visoko. „Polako, ali stižem“, rekao je i ostavio prvi sjajni trag na kamenu.
Prvi ga je prestigao mrav. „Daleko ti je bara! Da te ponesem?“ Mrav je bio manji od Sporkove kućice, ali je to rekao sasvim ozbiljno. „Hvala“, rekao je Sporko. „Polako, ali stižem.“
Kod potočića je stao i malo se odmorio. Niz vodu je plovio žuti list, miran kao brodić. Sporko ga je gledao dok nije nestao iza kamena. „Lijepo se voziš“, rekao je listu i pošao dalje.
Onda je doletio vrabac. „Kreka će zapjevati prije nego što ti stigneš do pola puta! Uskoči mi na leđa.“ Sporko je odmahnuo rogovima. „Polako, ali stižem.“ Vrabac je slegnuo krilima i odletio.
Sunce je bilo nisko kad mu je put presjekla velika lokva. Bila je široka kao jezero, barem za puža, a iza nje se već vidjela trska s bare. Kad bi je obilazio, stigao bi tek sutra. Sporko je gledao vodu i rogovi su mu klonuli. A onda je uz rub lokve ugledao list. Bio je žut, suh i malo uvijen, baš kao onaj na potočiću.
Polako se popeo na list, kao što sve radi. Odgurnuo se rogovima od obale i list je zaplovio. Vjetar ga je nosio preko lokve, a Sporko je sjedio na njemu kao kapetan i nije se ni pomaknuo. „Polako“, šapnuo je vodi, „ali stižem.“
Na bari se upravo utišala trska i nad njom se upalila prva zvijezda. Kreka je udahnula, otvorila usta i rekla prvo veliko „KRE!“ Baš tada je list dodirnuo obalu i Sporko je sišao ravno u prvi red. „Polako“, šapnuo je, „ali stigao sam.“ Onda je ispružio rogove prema pjesmi i slušao do kraja.
Znaš roditelja koji djetetu čita prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
