Сваке вечери, чим се изнад трске упали прва звезда, жаба Крека запева на бари. Пуж Спорко је то желео да чује из првог реда. Зато је кренуо док је сунце још било високо. „Полако, али стижем“, рекао је и оставио први сјајни траг на камену.
Први га је претекао мрав. „Далеко ти је бара! Хоћеш да те понесем?“ Мрав је био мањи од Споркове кућице, али је то рекао сасвим озбиљно. „Хвала“, рекао је Спорко. „Полако, али стижем.“
Код поточића је стао да се одмори. Низ воду је пловио жути лист, миран као бродић. Спорко га је гледао док није замакао иза камена. „Лепо се возиш“, рекао је листу и кренуо даље.
Онда је долетео врабац. „Крека ће запевати пре него што ти стигнеш до пола! Ускочи ми на леђа.“ Спорко је одмахнуо роговима. „Полако, али стижем.“ Врабац је слегнуо крилима и одлетео.
Сунце је било ниско кад му је пут пресекла велика локва. Била је широка као језеро, бар за пужа, а иза ње се већ видела трска са баре. Да је заобиђе, стигао би тек сутра. Спорко је гледао воду и рогови су му клонули. А онда је поред ивице локве угледао лист. Био је жут, сув и мало увијен, баш као онај на поточићу.
Попео се на лист полако, као што све ради. Одгурнуо се роговима од обале и лист је запловио. Ветар га је носио преко локве, а Спорко је седео на њему као капетан и није се ни померио. „Полако“, шапнуо је води, „али стижем.“
На бари се управо утишала трска и изнад ње се упалила прва звезда. Крека је удахнула, отворила уста и рекла прво велико „КРЕ!“ Баш тада је лист додирнуо обалу и Спорко је сишао право у први ред. „Полако“, шапнуо је, „али стигао.“ Онда је испружио рогове према песми и слушао до краја.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
