Свако вече тата је седао на ивицу кревета и причао причу. Далија је слушала с једне стране, а мали брат Бени с друге. Бенијеве папуче остале су под креветом. Те вечери тата је почео: „Био једном један Месец који је изгубио папучу…“ Онда је зевнуо једном, па још једном, спустио главу на Бенијев јастук и заспао.
„Тата?“ шапнула је Далија. Тата је тихо хркао. Бени је гледао у њу великим очима. „А папуча?“ питао је. „Где је папуча?“
Далија је погледала тату, па брата. Усправила се на јастуку, као тата кад прича, и наставила: „Месец је тражио папучу по целом небу. Погледао је иза облака, али није била тамо. Погледао је испод једне звезде, али ни тамо је није било.“
„А онда?“ питао је Бени. „А онда је Месец зевнуо“, рекла је Далија и сама зевнула. Бени је зевнуо за њом. „Звезде су слегнуле раменима, а једна мала је рекла: ‚Погледај доле.‘“ „А онда?“ питао је Бени. „А онда је Месец опет зевнуо.“ И опет су зевнули обоје.
Бени се спустио на јастук, поред татине главе. Далија је погледала кроз прозор, у трешњу у дворишту, и причала тише. „Месец је погледао доле, у једно двориште. Тамо је под трешњом стајала мала дечја папуча.“
„Чија?“ шапнуо је Бени. Далија је погледала под кревет. Тамо су стајале Бенијеве папуче, а једна је била окренута наопако, као да ју је неко тек спустио. „Па… твоја“, рекла је. „Месец ју је позајмио, а сад ти ју је вратио.“ Бени се осмехнуо, али очи су му већ биле затворене.
„А онда?“ питала је Далија сасвим тихо, саму себе. Нико није одговорио. Тата је спавао. Бени је спавао. Далија је легла између њих, зевнула и погледала кроз прозор. Месец је висио изнад трешње, округао и бос, и није му то нимало сметало.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
