Sova Hu je živela u duplji starog hrasta i noću je bila najbudnija u celoj šumi. Svake noći, dok je Mesec sijao kroz grane, sela bi na granu i zvala: „Hu, hu! Da li bi neko da se igra?“ A šuma bi joj vratila samo odjek: „…hu… hu…“ Zeka Skoki, veverica i jež su u to doba čvrsto spavali.
„Onda ću se ja igrati danju!“ odlučila je Hu jednog jutra. Doletela je na livadu baš kad je počela žmurka. Skoki je brojao, veverica se sakrila iza panja, a Hu se sakrila visoko na grani. Sunce je grejalo i grana je bila topla. Hu je zevnula jednom, pa dvaput.
„Nađena!“ viknuo je Skoki ispod grane. Ali Hu je spavala, s glavom spuštenom na grudi. Polako se nagnula na jednu stranu, pa još malo… i tiho skliznula s grane, pravo u meku mahovinu. TUP! Nije se ni probudila, a drugari su se tiho smejali da je ne probude.
Probudila se tek kad je sunce bilo nisko i narandžasto. Sunce je išlo na spavanje, a ona se tek razbudila. Skoki je još skakutao kod žbuna, a veverica je nosila poslednji lešnik kući. Ovo je bilo vreme kad su svi budni! „Sutra!“ viknula je Hu. „Kad sunce dodirne brdo, svi na livadu!“
Sutradan je sunce polako sišlo do brda. Nebo je bilo ružičasto, a trava još topla. Hu se protegla, raširila krila i sletela na granu iznad livade. „Hu, hu!“ zvala je. „Da li bi neko da se igra?“
Ovaj put nije odgovorio odjek. Ispod grane se javio Skoki: „Hu!“ Iza panja se javila veverica: „Hu!“ Ispod lišća se, malo pospano, javio jež: „Hu!“ Cela šuma je zvala sovu po imenu. Igrali su se žmurke do prve zvezde. Onda su oni otišli na spavanje, a Hu je odletela u noć, sasvim budna i sasvim srećna.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
