Na ivici livade, u visokoj travi, živeo je mali svitac Žmirko. Čim bi pao mrak, palio se i gasio, palio se i gasio. Tako rade svici. Iznad livade je svake noći stajala jedna velika zvezda.
Jedne noći Žmirko je bio veoma umoran. Legao je na svoj list i zatvorio oči. Ali čim ih je zatvorio, stomačić mu je zasvetleo. ŽMIRK! Otvorio je oči i pogledao se. „Ugasi se“, rekao je stomačiću. „Spava mi se.“ Stomačić se ugasio, pa se opet upalio. ŽMIRK!
Žmirko se pokrio listom, ali svetlo je sijalo kroz list, zeleno kao žaba. Zavukao se u cvet, a cvet je zasvetleo kao mala lampa. Tri bube su odmah doletele da vide ko to pravi žurku. Onda je zaronio glavom u mahovinu. Iz mahovine mu je virio samo stomačić i svetleo, a žaba s kamena je rekla: „Gle, zvezda je pala u travu.“
Žmirko je seo na list i uzdahnuo. Stomačić mu je svetleo brzo, žmirk, žmirk, žmirk, baš kao što mu je kucalo srce. Onda je pogledao gore, u veliku zvezdu. I ona je žmirkala, ali polako. Dugo je svetlela, pa se gasila, pa opet dugo svetlela.
„Probaću kao ti“, šapnuo je Žmirko. Udahnuo je polako i dugo, pa je stomačić dugo svetleo. Izdahnuo je polako i dugo, pa je stomačić dugo bio u mraku. „Udah, svetlo“, šaptao je. „Izdah, mrak.“ Išlo je sve sporije i sporije.
Bube su otišle kući. Žaba je zatvorila oči. „Udah, svetlo. Izdah, mrak“, šapnuo je Žmirko još jednom, sasvim tiho. Njegovo svetlo palilo se sve ređe, kao zvezda nad livadom. Bilo je jedno dugo svetlo, pa dug, dug mrak. Žmirko je spavao, a zvezda je žmirkala umesto njega, polako, celu noć.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
