На ивици ливаде, у високој трави, живео је мали свитац Жмирко. Чим би пао мрак, палио се и гасио, палио се и гасио. Тако раде свици. Изнад ливаде је сваке ноћи стајала једна велика звезда.
Једне ноћи Жмирко је био веома уморан. Легао је на свој лист и затворио очи. Али чим их је затворио, стомачић му је засветлео. ЖМИРК! Отворио је очи и погледао се. „Угаси се“, рекао је стомачићу. „Спава ми се.“ Стомачић се угасио, па се опет упалио. ЖМИРК!
Жмирко се покрио листом, али светло је сијало кроз лист, зелено као жаба. Завукао се у цвет, а цвет је засветлео као мала лампа. Три бубе су одмах долетеле да виде ко то прави журку. Онда је заронио главом у маховину. Из маховине му је вирио само стомачић и светлео, а жаба с камена је рекла: „Гле, звезда је пала у траву.“
Жмирко је сео на лист и уздахнуо. Стомачић му је светлео брзо, жмирк, жмирк, жмирк, баш као што му је куцало срце. Онда је погледао горе, у велику звезду. И она је жмиркала, али полако. Дуго је светлела, па се гасила, па опет дуго светлела.
„Пробаћу као ти“, шапнуо је Жмирко. Удахнуо је полако и дуго, па је стомачић дуго светлео. Издахнуо је полако и дуго, па је стомачић дуго био у мраку. „Удах, светло“, шаптао је. „Издах, мрак.“ Ишло је све спорије и спорије.
Бубе су отишле кући. Жаба је затворила очи. „Удах, светло. Издах, мрак“, шапнуо је Жмирко још једном, сасвим тихо. Његово светло палило се све ређе, као звезда над ливадом. Било је једно дуго светло, па дуг, дуг мрак. Жмирко је спавао, а звезда је жмиркала уместо њега, полако, целу ноћ.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
