Усред зиме, усред дугог сна, мрмот Звиждо отворио је једно око. Напољу је било тихо, тише него икад. Звиждо се протегнуо и сетио шта му је стара врана рекла пре сна: „Зими пада снег. Бео је и хладан и свуда га има.“ Он снег никад није видео. Увек га је преспавао.
Попео се до излаза из рупе и провирио носом. Све је било бело! Тада је с гране склизнуо комад снега. ПЉУС! Пао му је право на главу. Звиждо је зазвиждао, ФИЈУ, стао на ивицу рупе, избројао „један, два, три“ и ускочио. У рупу се увек скаче на три. Тако је то код мрмота.
Мало касније провирио је опет. На грани је седела врана. „КРА!“ рекла је, само да се јави. Звиждо је зазвиждао, избројао „један, два, три“ и ускочио. У рупи је било мрачно и топло, али снега у њој није било.
Седео је и размишљао. У рупу је увек скакао на три и никад се није плашио скока. „А шта ако и из рупе изађем на три?“ рекао је сам себи. Стао је испод излаза. „Један, два…“ Дубоко је удахнуо. „Три!“ И изашао је, цео, до репа.
Снег му је шкрипао под шапама. Био је хладан, био је мекан и било га је свуда, баш као што је врана рекла. Врана је с гране рекла „КРА“, а Звиждо јој је овог пута само махнуо. Узео је мало снега у шапе и стиснуо га. Добио је једну округлу белу груду, своју прву.
„Ову ћу сачувати“, рекао је. Загрлио је груду, стао на ивицу рупе, избројао до три и ускочио. Доле се склупчао, с грудом уз нос, и заспао. Груда се полако топила. Кап по кап, на његовом носу настала је мала локвица. Звиждо се у сну осмехнуо и спавао је до пролећа, срећан и мало мокар.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
