Toga jutra na vrata je stigao paket. Bio je velik, s crvenom vrpcom. Mačka Mrnja odmah je znala što je u njemu najbolje. Nije to bio poklon, nego kutija! Dok su iz kutije vadili poklon, Mrnja se igrala vrpcom. Hvatala ju je šapom i vukla, a vrpca je ostala zavezana za kut kutije.
Mrnja je na tren otrčala u kuhinju. Kad se vratila, kutija je stajala na podu i bila je gotovo prazna. Unutra je ležao pas Žuća, sklupčan kao kifla, i hrkao. HR… PU. HR… PU. Mrnja je spljoštila uši. „To je moja kutija“, rekla je.
Najprije je mijauknula. „Mijau!“ Žuća je samo trznuo uhom. Mijauknula je glasnije. „MIJAU!“ Žuća je zahrkao još jače. Onda se pokušala ugurati pokraj njega. Gurnula je glavu, gurnula je rep, ali u kutiji nije bilo mjesta ni za jedan brk.
Zatim je pokušala gurati kutiju. Uprla je obje šape i nos, ali kutija je bila naslonjena na zid i nije se pomaknula ni za dlaku. Mrnja je sjela i mahala repom. Gledala je kutiju. Gledala je Žuću. A onda je ugledala crvenu vrpcu.
Uhvatila je vrpcu zubima i povukla. Kutija se odmaknula od zida, ŠKRIP. Povukla je jače i kutija je kliznula preko sobe. Žuća je otvorio jedno oko, pa drugo. „VAU! Kutija hoda!“ zalajao je i iskočio van. Otrčao je iza kauča i virio odande.
Mrnja je pustila vrpcu, uskočila u kutiju i sklupčala se. Kutija je bila topla od Žuće i mirisala je na njega. Zatvorila je oči i zaprela.
Malo poslije Žuća se vratio i onjušio kutiju. Kutija više nije hodala. Polako je ušao i stisnuo se pokraj Mrnje. Bilo je tijesno. Bilo je jako tijesno. Ali bilo je toplo, pa su oboje ostali. Uskoro se iz kutije čulo HR… PU, a uz to i tiho predenje.
Znaš roditelja koji djetetu čita prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
