Робот поштар Бип јутрос је имао пуну торбу. Возио се стазом кроз ливаду и бројао пакете: „Један, два, три, четири…“ Док је пролазио поред једног жбуна, из њега се зачуло: АПЋИХА! Бип није ни подигао главу. Бројао је даље: „…пет, шест, седам.“
Седми пакет је био чудан. Није имао ни адресу ни име. На њему је писало само: „За онога ко кија.“ Бип је зашкрипао точкићима. „Како да нађем онога ко кија?“ питао је сам себе. „Па тако што ћу да питам!“ И кренуо је.
Прво је дошао до мачке која је дремала на камену. „Куц-куц! Пошта! Да ли сте ви кинули?“ Мачка је отворила једно око. „Мјау“, рекла је. То није било кијање. Мачка је затворила око и спавала даље.
Онда је дошао до баре. „Куц-куц! Пошта! Да ли сте ви кинули?“ Жаба је скочила на лист. „Кре!“ рекла је. Ни то није било кијање. Бип је питао чак и ветар који је пролазио ливадом. Ветар је само прохујао и отишао даље.
Сунце је већ ишло ка брду. Бип је стао на стази и погледао у торбу. Пакет је још био унутра. Онда се сетио јутра. Док је бројао пакете, из жбуна се чуло нешто гласно. Звучало је баш као… АПЋИХА.
Бип се окренуо и вратио до жбуна. „Куц-куц! Пошта! Да ли сте ви кинули?“ Из жбуна је провирио јеж Бодљо. На носу му је седело мало белог паперја с маслачка. „Ја… ја… АПЋИХА!“ рекао је. Паперје је одлетело, па се опет спустило на нос. „АПЋИХА!“
Бип му је пружио пакет. Бодљо га је отворио, а унутра је била мекана бела марамица. Јеж ју је принео носу и кинуо још једном, право у марамицу. АПЋИХА! Паперје је остало у марамици. Бодљо је обрисао нос и рекао: „Хвала.“ А Бип је весело зазвонио, ДИНГ, и уписао у свеску: „Пакет је стигао.“
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
