Мајмунчић Кики дремао је на дебелој грани усред џунгле. Кроз сан је чуо како негде жубори вода, ЖУБОР, ЖУБОР, тихо и далеко. То му је било лепо за спавање. Онда га је нешто куцнуло по репу. Доле је стајала мала корњача и гледала горе.
„Ја сам Пипа“, рекла је. „Изгубила сам се. Тражим реку.“ Кики је скочио доле и ударио се шаком у груди. „Реку? Знам пут!“ Застао је. „Пола. Пола пута знам сигурно.“ Пипа је рекла да је и пола боље него ништа, па су кренули.
Стигли су до прве раскрснице. Кики је гледао лево, па десно, па опет лево. „Лево… или десно? Пола знам!“ Изабрао је лево. Ходали су и ходали и стигли до великог дрвета са црвеним папагајем на грани. „Здраво“, рекао је папагај. На другој раскрсници Кики је опет рекао: „Лево… или десно? Пола знам!“ Изабрао је десно. Ходали су и ходали и стигли до великог дрвета са црвеним папагајем. „Опет здраво“, рекао је папагај.
Трећи пут папагај није ни чекао. „Здраво, здраво, здраво“, рекао је и зевнуо. Пипа је уморно села. „Ово је исто дрво“, рекла је тихо. Кики се почешао по глави. Било је то исто дрво, а и папагај је био исти.
Сео је поред Пипе и затворио очи да боље размисли. И тада је опет чуо воду, ЖУБОР, ЖУБОР, тихо и далеко, као малопре кроз сан. Отворио је очи. „Реку не видим“, рекао је, „али је чујем!“ Накривио је главу, наћулио уши и кренуо према звуку. Пипа је ишла за њим, корак по корак.
Жубор је бивао све гласнији. Нису гледали ни лево ни десно, само су слушали. Иза последњег жбуна лишће се размакло и тамо је текла река, широка и сјајна. Пипа је срећно гурнула нос у воду. Онда се окренула. „А да ли знаш пут назад?“ Кики се широко осмехнуо. „Пола!“
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
