Сваког јутра Лука се пробуди, спусти ноге с кревета и нађе само једну папучу. Десна је ту, а лева је нестала. И сваког јутра Лука скакуће по хладном поду на једној нози, ХОП, ХОП, ХОП, све до кухиње. Док он скакуће, кроз собу прође кујица Кифлица с кухињском крпом у зубима. Иде сва важна, као да носи нешто јако битно.
„Где је моја папуча?“ пита Лука. Тражи је испод кревета. Тамо су две коцке и једна чарапа, али папуче нема. Тражи је у кади. У кади је само гумена патка, а она не носи папуче. Тражи је чак и у фрижидеру. „Папуче не живе у фрижидеру“, каже мама и смеје се.
Лука затвори врата фрижидера и опет скакуће, ХОП, ХОП, на једној нози. Нога му је хладна као снег. Онда на поду примети нешто. Мале мокре тачкице иду једна за другом, као да је неко ходао мокрим носом по поду.
Лука крене за тачкицама. Оне иду кроз ходник, поред столице, па право до корпе у углу. У корпи спава Кифлица. Испод браде јој је нешто плаво и меко. Лева папуча! Кујица хрче на њој као на јастуку. Лука се насмеје. Папуча није шетала сама. Носила ју је Кифлица, сва важна, баш као ону крпу.
Те вечери Лука смисли план. Леву папучу не остави испод кревета него поред корпе. „Ово ти је јастук за ноћас“, шапне Кифлици. „А ујутру ми га донеси.“ Кифлица махне репом.
Ујутру Лука седи у кревету и чека. Кроз врата улази Кифлица, ТАП, ТАП. У зубима носи леву папучу, сва важна, и спусти је тачно пред кревет. „Пошта!“ каже Лука и обује обе папуче. Тог јутра се по кући није чуо ниједан ХОП.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
