Вук је цело поподне правио змаја. Склопио га је од два штапића и плавог папира, с репом од старих крпица. Узео га је под руку и кренуо на ливаду. Млађа сестра Лана трчала је за њим. „Да ли могу да помогнем?“ питала је. „Не треба“, рекао је Вук. „Ово је мој змај.“
На ливади је Лана нашла лопту. „Хајде, шутни!“ Држала ју је прстом да се не откотрља, а Вук се залетео и шутнуо. Лопта је полетела преко целе ливаде. „Јеси ли видела?“ рекао је. „А сад змај.“
Ставио је змаја на траву иза себе, узео канап и потрчао. Змај је поскочио, затресао репом и пао на нос. Вук је потрчао брже. Змај је поскочио више, завртео се у круг и пао у жбун. Кад га је извукао, змај је имао шешир од три листа и једне гранчице. Лана се смејала. „Могу ли сад да помогнем?“ „Не треба.“
Покушао је и трећи пут, најбрже што је могао. Змај је само шуштао по трави иза његових пета. Вук је сео, сав задихан, и погледао га. Змај је лежао у трави сам, баш као лопта пре шута. А лопту је неко држао.
Вук је устао и отресао лишће са змаја. „Еј“, рекао је Лани. „Држи га овако, високо, и не пуштај док не викнем.“ Лана је ухватила змаја обема рукама и подигла га изнад главе. Вук се одмакао, одмотао канап и потрчао. „Пусти!“
Змај је скочио из Ланиних руку, затресао се једном и узлетео. Ветар га је ухватио и повукао горе, изнад жбуна, изнад ливаде, па изнад кровова. Реп од крпица махао је целој улици.
Лана је дотрчала и стала поред брата. Вук јој је без речи пружио канап. Њена рука га је држала доле, његова горе, и обе су га чврсто стезале. Змај је пловио високо, високо, и нико није рекао чији је.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
