Vuk je cijelo poslijepodne radio zmaja. Složio ga je od dva štapića i plavog papira, s repom od starih krpica. Uzeo ga je pod ruku i krenuo na livadu. Mlađa sestra Lana trčala je za njim. „Mogu li pomoći?“ pitala je. „Ne treba“, rekao je Vuk. „Ovo je moj zmaj.“
Na livadi je Lana našla loptu. „Hajde, šutni!“ Držala ju je prstom da se ne otkotrlja, a Vuk se zaletio i šutnuo. Lopta je poletjela preko cijele livade. „Jesi li vidjela?“ pitao je. „A sad zmaj.“
Stavio je zmaja na travu iza sebe, uzeo uzicu i potrčao. Zmaj je poskočio, zatresao repom i pao na nos. Vuk je potrčao brže. Zmaj je poskočio više, zavrtio se u krug i pao u grm. Kad ga je izvukao, zmaj je imao šešir od tri lista i jedne grančice. Lana se smijala. „Mogu li sad pomoći?“ upitala je. „Ne treba“, odgovorio je Vuk.
Pokušao je i treći put, najbrže što je mogao. Zmaj je samo šuštao po travi iza njegovih peta. Vuk je sjeo, sav zadihan, i pogledao ga. Zmaj je sam ležao u travi, baš kao lopta prije udarca. A loptu je netko držao.
Vuk je ustao i otresao lišće sa zmaja. „Hej“, rekao je Lani. „Drži ga ovako, visoko, i ne puštaj dok ne viknem.“ Lana je uhvatila zmaja objema rukama i podigla ga iznad glave. Vuk se odmaknuo, odmotao uzicu i potrčao. „Pusti!“
Zmaj je skočio iz Laninih ruku, zatresao se jednom i uzletio. Vjetar ga je uhvatio i povukao gore, iznad grma, iznad livade, pa iznad krovova. Rep od krpica mahao je cijeloj ulici.
Lana je dotrčala i stala pokraj brata. Vuk joj je bez riječi pružio uzicu. Njezina ju je ruka držala dolje, njegova gore, i obje su je čvrsto stiskale. Zmaj je plovio visoko, visoko, i nitko nije rekao čiji je.
Znaš roditelja koji djetetu čita prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
