Vuk je celo popodne pravio zmaja. Sklopio ga je od dva štapića i plavog papira, s repom od starih krpica. Uzeo ga je pod ruku i krenuo na livadu. Mlađa sestra Lana trčala je za njim. „Da li mogu da pomognem?“ pitala je. „Ne treba“, rekao je Vuk. „Ovo je moj zmaj.“
Na livadi je Lana našla loptu. „Hajde, šutni!“ Držala ju je prstom da se ne otkotrlja, a Vuk se zaleteo i šutnuo. Lopta je poletela preko cele livade. „Jesi li videla?“ rekao je. „A sad zmaj.“
Stavio je zmaja na travu iza sebe, uzeo kanap i potrčao. Zmaj je poskočio, zatresao repom i pao na nos. Vuk je potrčao brže. Zmaj je poskočio više, zavrteo se u krug i pao u žbun. Kad ga je izvukao, zmaj je imao šešir od tri lista i jedne grančice. Lana se smejala. „Mogu li sad da pomognem?“ „Ne treba.“
Pokušao je i treći put, najbrže što je mogao. Zmaj je samo šuštao po travi iza njegovih peta. Vuk je seo, sav zadihan, i pogledao ga. Zmaj je ležao u travi sam, baš kao lopta pre šuta. A loptu je neko držao.
Vuk je ustao i otresao lišće sa zmaja. „Ej“, rekao je Lani. „Drži ga ovako, visoko, i ne puštaj dok ne viknem.“ Lana je uhvatila zmaja obema rukama i podigla ga iznad glave. Vuk se odmakao, odmotao kanap i potrčao. „Pusti!“
Zmaj je skočio iz Laninih ruku, zatresao se jednom i uzleteo. Vetar ga je uhvatio i povukao gore, iznad žbuna, iznad livade, pa iznad krovova. Rep od krpica mahao je celoj ulici.
Lana je dotrčala i stala pored brata. Vuk joj je bez reči pružio kanap. Njena ruka ga je držala dole, njegova gore, i obe su ga čvrsto stezale. Zmaj je plovio visoko, visoko, i niko nije rekao čiji je.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
