Vuk je cijelo popodne pravio zmaja. Složio ga je od dva štapića i plavog papira, s repom od starih krpica. Uzeo ga je pod ruku i krenuo na livadu. Mlađa sestra Lana trčala je za njim. „Mogu li pomoći?“ pitala je. „Ne treba“, rekao je Vuk. „Ovo je moj zmaj.“
Na livadi je Lana našla loptu. „Hajde, šutni!“ Držala ju je prstom da se ne otkotrlja, a Vuk se zaletio i šutnuo. Lopta je poletjela preko cijele livade. „Vidjela si?“ rekao je. „A sad zmaj.“
Stavio je zmaja na travu iza sebe, uzeo kanap i potrčao. Zmaj je poskočio, zatresao repom i pao na nos. Vuk je potrčao brže. Zmaj je poskočio više, zavrtio se u krug i pao u žbun. Kad ga je izvukao, zmaj je imao šešir od tri lista i jedne grančice. Lana se smijala. „Mogu li sad pomoći?“ „Ne treba.“
Pokušao je i treći put, najbrže što je mogao. Zmaj je samo šuštao po travi iza njegovih peta. Vuk je sjeo, sav zadihan, i pogledao ga. Zmaj je ležao u travi sam, baš kao lopta prije šuta. A loptu je neko držao.
Vuk je ustao i otresao lišće sa zmaja. „Hej“, rekao je Lani. „Drži ga ovako, visoko, i ne puštaj dok ne viknem.“ Lana je uhvatila zmaja s obje ruke i podigla ga iznad glave. Vuk se odmaknuo, odmotao kanap i potrčao. „Pusti!“
Zmaj je skočio iz Laninih ruku, zatresao se jednom i uzletio. Vjetar ga je uhvatio i povukao gore, iznad žbuna, iznad livade, pa iznad krovova. Rep od krpica mahao je cijeloj ulici.
Lana je dotrčala i stala pored brata. Vuk joj je bez riječi pružio kanap. Njena ruka ga je držala dolje, njegova gore, i obje su ga čvrsto stiskale. Zmaj je plovio visoko, visoko, i niko nije rekao čiji je.
Znaš roditelja koji čita djetetu prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
