На бари се спремао велики вечерњи концерт, а требало је да га отвори жаба Крека. Цело поподне седела је на великом листу локвања уз обалу и вежбала. Око ње су летели вилини коњици. „Један, два, три…“ бројала их је. Један јој је слетео на нос. Крека је дунула, ПУФ, и вилин коњиц је одлетео. Насмејала се и вежбала даље.
Сунце је почело да залази. Крека је удахнула и запевала: „Кре-ХИК!“ Застала је. Покушала је опет. „Кре-ХИК!“ Жаба је добила штуцавицу. И то баш вечерас!
Први је допузао пуж Спорко. „Знам ја лек. Мораш да се уплашиш“, рекао је. Пришуњао јој се с леђа, полако, полако, јако полако, и онда викнуо: „БУ!“ Крека се није уплашила. Пуж је био толико спор да га је гледала све време. „Кре-ХИК!“
Онда су доскакутале остале жабе. „Попиј мало воде“, рекле су. Крека је попила гутљај, па још један, па још десет. „Кре-ХИК!“ Штуцала је још гласније.
На небу се упалила прва звезда. Све жабе су селе у ред и чекале. Крека је седела на листу и није знала шта да ради. Тад јој је на нос опет слетео вилин коњиц. Крека га је погледала и сетила се поподнева.
Дубоко је удахнула, најдубље што је могла. Задржала је дах. „Један… два… три…“ бројала је у себи. Онда је дунула, ПУФ! Вилин коњиц је одлетео. Крека је чекала. Није се чуо ниједан ХИК. Штуцавица је одлетела заједно с вилиним коњицем.
Крека је надула грло као балон и запевала: „Кре! Кре! Кре!“ Цела бара је запљескала. А онда се из првог реда чуло тихо: „ХИК.“ Све жабе су се окренуле. На листу је седео пуж Спорко и држао се за рогове. „Чини ми се“, рекао је, „да сам сад… ХИК… ја на реду.“
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
