Na bari se spremao veliki večernji koncert, a trebalo je da ga otvori žaba Kreka. Celo popodne sedela je na velikom listu lokvanja uz obalu i vežbala. Oko nje su leteli vilini konjici. „Jedan, dva, tri…“ brojala ih je. Jedan joj je sleteo na nos. Kreka je dunula, PUF, i vilin konjic je odleteo. Nasmejala se i vežbala dalje.
Sunce je počelo da zalazi. Kreka je udahnula i zapevala: „Kre-HIK!“ Zastala je. Pokušala je opet. „Kre-HIK!“ Žaba je dobila štucavicu. I to baš večeras!
Prvi je dopuzao puž Sporko. „Znam ja lek. Moraš da se uplašiš“, rekao je. Prišunjao joj se s leđa, polako, polako, jako polako, i onda viknuo: „BU!“ Kreka se nije uplašila. Puž je bio toliko spor da ga je gledala sve vreme. „Kre-HIK!“
Onda su doskakutale ostale žabe. „Popij malo vode“, rekle su. Kreka je popila gutljaj, pa još jedan, pa još deset. „Kre-HIK!“ Štucala je još glasnije.
Na nebu se upalila prva zvezda. Sve žabe su sele u red i čekale. Kreka je sedela na listu i nije znala šta da radi. Tad joj je na nos opet sleteo vilin konjic. Kreka ga je pogledala i setila se popodneva.
Duboko je udahnula, najdublje što je mogla. Zadržala je dah. „Jedan… dva… tri…“ brojala je u sebi. Onda je dunula, PUF! Vilin konjic je odleteo. Kreka je čekala. Nije se čuo nijedan HIK. Štucavica je odletela zajedno s vilinim konjicem.
Kreka je nadula grlo kao balon i zapevala: „Kre! Kre! Kre!“ Cela bara je zapljeskala. A onda se iz prvog reda čulo tiho: „HIK.“ Sve žabe su se okrenule. Na listu je sedeo puž Sporko i držao se za rogove. „Čini mi se“, rekao je, „da sam sad… HIK… ja na redu.“
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
