Robot poštar Bip jutros je imao punu torbu. Vozio se stazom kroz livadu i brojao pakete: „Jedan, dva, tri, četiri…“ Dok je prolazio pored jednog žbuna, iz njega se začulo: APĆIHA! Bip nije ni podigao glavu. Brojao je dalje: „…pet, šest, sedam.“
Sedmi paket je bio čudan. Nije imao ni adresu ni ime. Na njemu je pisalo samo: „Za onoga ko kija.“ Bip je zaškripao točkićima. „Kako da nađem onoga ko kija?“ pitao je sam sebe. „Pa tako što ću da pitam!“ I krenuo je.
Prvo je došao do mačke koja je dremala na kamenu. „Kuc-kuc! Pošta! Da li ste vi kinuli?“ Mačka je otvorila jedno oko. „Mjau“, rekla je. To nije bilo kijanje. Mačka je zatvorila oko i spavala dalje.
Onda je došao do bare. „Kuc-kuc! Pošta! Da li ste vi kinuli?“ Žaba je skočila na list. „Kre!“ rekla je. Ni to nije bilo kijanje. Bip je pitao čak i vetar koji je prolazio livadom. Vetar je samo prohujao i otišao dalje.
Sunce je već išlo ka brdu. Bip je stao na stazi i pogledao u torbu. Paket je još bio unutra. Onda se setio jutra. Dok je brojao pakete, iz žbuna se čulo nešto glasno. Zvučalo je baš kao… APĆIHA.
Bip se okrenuo i vratio do žbuna. „Kuc-kuc! Pošta! Da li ste vi kinuli?“ Iz žbuna je provirio jež Bodljo. Na nosu mu je sedelo malo belog paperja s maslačka. „Ja… ja… APĆIHA!“ rekao je. Paperje je odletelo, pa se opet spustilo na nos. „APĆIHA!“
Bip mu je pružio paket. Bodljo ga je otvorio, a unutra je bila mekana bela maramica. Jež ju je prineo nosu i kinuo još jednom, pravo u maramicu. APĆIHA! Paperje je ostalo u maramici. Bodljo je obrisao nos i rekao: „Hvala.“ A Bip je veselo zazvonio, DING, i upisao u svesku: „Paket je stigao.“
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
