Majmunčić Kiki dremao je na debeloj grani usred džungle. Kroz san je čuo kako negde žubori voda, ŽUBOR, ŽUBOR, tiho i daleko. To mu je bilo lepo za spavanje. Onda ga je nešto kucnulo po repu. Dole je stajala mala kornjača i gledala gore.
„Ja sam Pipa“, rekla je. „Izgubila sam se. Tražim reku.“ Kiki je skočio dole i udario se šakom u grudi. „Reku? Znam put!“ Zastao je. „Pola. Pola puta znam sigurno.“ Pipa je rekla da je i pola bolje nego ništa, pa su krenuli.
Stigli su do prve raskrsnice. Kiki je gledao levo, pa desno, pa opet levo. „Levo… ili desno? Pola znam!“ Izabrao je levo. Hodali su i hodali i stigli do velikog drveta sa crvenim papagajem na grani. „Zdravo“, rekao je papagaj. Na drugoj raskrsnici Kiki je opet rekao: „Levo… ili desno? Pola znam!“ Izabrao je desno. Hodali su i hodali i stigli do velikog drveta sa crvenim papagajem. „Opet zdravo“, rekao je papagaj.
Treći put papagaj nije ni čekao. „Zdravo, zdravo, zdravo“, rekao je i zevnuo. Pipa je umorno sela. „Ovo je isto drvo“, rekla je tiho. Kiki se počešao po glavi. Bilo je to isto drvo, a i papagaj je bio isti.
Seo je pored Pipe i zatvorio oči da bolje razmisli. I tada je opet čuo vodu, ŽUBOR, ŽUBOR, tiho i daleko, kao malopre kroz san. Otvorio je oči. „Reku ne vidim“, rekao je, „ali je čujem!“ Nakrivio je glavu, naćulio uši i krenuo prema zvuku. Pipa je išla za njim, korak po korak.
Žubor je bivao sve glasniji. Nisu gledali ni levo ni desno, samo su slušali. Iza poslednjeg žbuna lišće se razmaklo i tamo je tekla reka, široka i sjajna. Pipa je srećno gurnula nos u vodu. Onda se okrenula. „A da li znaš put nazad?“ Kiki se široko osmehnuo. „Pola!“
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
