Svakog jutra Luka se probudi, spusti noge s kreveta i nađe samo jednu papuču. Desna je tu, a leva je nestala. I svakog jutra Luka skakuće po hladnom podu na jednoj nozi, HOP, HOP, HOP, sve do kuhinje. Dok on skakuće, kroz sobu prođe kujica Kiflica s kuhinjskom krpom u zubima. Ide sva važna, kao da nosi nešto jako bitno.
„Gde je moja papuča?“ pita Luka. Traži je ispod kreveta. Tamo su dve kocke i jedna čarapa, ali papuče nema. Traži je u kadi. U kadi je samo gumena patka, a ona ne nosi papuče. Traži je čak i u frižideru. „Papuče ne žive u frižideru“, kaže mama i smeje se.
Luka zatvori vrata frižidera i opet skakuće, HOP, HOP, na jednoj nozi. Noga mu je hladna kao sneg. Onda na podu primeti nešto. Male mokre tačkice idu jedna za drugom, kao da je neko hodao mokrim nosom po podu.
Luka krene za tačkicama. One idu kroz hodnik, pored stolice, pa pravo do korpe u uglu. U korpi spava Kiflica. Ispod brade joj je nešto plavo i meko. Leva papuča! Kujica hrče na njoj kao na jastuku. Luka se nasmeje. Papuča nije šetala sama. Nosila ju je Kiflica, sva važna, baš kao onu krpu.
Te večeri Luka smisli plan. Levu papuču ne ostavi ispod kreveta nego pored korpe. „Ovo ti je jastuk za noćas“, šapne Kiflici. „A ujutru mi ga donesi.“ Kiflica mahne repom.
Ujutru Luka sedi u krevetu i čeka. Kroz vrata ulazi Kiflica, TAP, TAP. U zubima nosi levu papuču, sva važna, i spusti je tačno pred krevet. „Pošta!“ kaže Luka i obuje obe papuče. Tog jutra se po kući nije čuo nijedan HOP.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
