Emir je na plaži prvo raširio plavi peškir. Zagladio ga je rukama, seo nasred njega i rekao: „Ovo je moja kuća.“ Kad je mama htela da pomeri peškir malo u hlad, nije dao. „Kuća se ne pomera!“ Na steni iznad njih stajao je galeb i gledao kao da razume.
Onda je Emir uzeo kanticu i s mamom pošao duž obale da traži školjke. Našao je jednu belu, pa jednu s rupom, pa jednu krivu. A onda je u plitkoj lokvi među stenama ugledao najlepšu. Bila je smeđa i uvijena kao puž. Zahvatio ju je kanticom, zajedno s malo vode, i poneo je na peškir.
Seo je i zagledao se u kanticu. Školjka se pomerila. Emir je trepnuo. Školjka se pomerila još jednom, sve do zida kantice. Iz nje su provirila dvoja mala klešta i dva oka na štapićima. U školjci je stanovao rak samac!
Rak je gledao Emira. Emir je gledao raka. Onda se rak okrenuo i počeo da se penje uz zid kantice. Stigao je do pola, skliznuo nazad, PLJUS, i počeo ponovo. Gledao je samo prema stenama, prema svojoj lokvi.
Emir je pogledao svoj plavi peškir. Njegovu kuću niko nije smeo ni da pomeri, a rakovu je on odneo daleko od lokve. „Hoćeš kući?“ šapnuo je. Rak je zamahao kleštima.
Emir je uhvatio kanticu obema rukama i polako krenuo preko peska. Išao je tiho, da je ne drma. Mama je išla korak iza njega, a galeb je okretao glavu za njima celim putem. Kod lokve je Emir čučnuo i pažljivo nagnuo kanticu. Rak je izašao i odmah se zavukao pod kamen. Onda je provirio i podigao klešta, jedna pa druga.
Emir mu je mahnuo. Onda je dotrčao do peškira, podigao ga za dva ćoška i zamahao njime kao velikom plavom zastavom. Peškir se pomerio prvi put tog dana, a Emiru to uopšte nije smetalo.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
