Emir je na plaži prvo raširio plavi peškir. Zagladio ga je rukama, sjeo nasred njega i rekao: „Ovo je moja kuća.“ Kad je mama htjela pomaknuti peškir malo u hlad, nije dao. „Kuća se ne miče!“ Na stijeni iznad njih stajao je galeb i gledao kao da razumije.
Onda je Emir uzeo kanticu i s mamom pošao uz obalu tražiti školjke. Našao je jednu bijelu, pa jednu s rupom, pa jednu krivu. A onda je u plitkoj lokvi među stijenama ugledao najljepšu. Bila je smeđa i zavijena kao puž. Zahvatio ju je kanticom, zajedno s malo vode, i ponio je na peškir.
Sjeo je i zagledao se u kanticu. Školjka se pomakla. Emir je trepnuo. Školjka se pomakla još jednom, sve do zida kantice. Iz nje su provirila dva mala kliješta i dva oka na štapićima. U školjci je stanovao rak samac!
Rak je gledao Emira. Emir je gledao raka. Onda se rak okrenuo i počeo se penjati uz zid kantice. Došao je do pola, skliznuo nazad, PLJUS, i počeo opet. Gledao je samo prema stijenama, prema svojoj lokvi.
Emir je pogledao svoj plavi peškir. Njegovu kuću niko nije smio ni pomaknuti, a rakovu je on odnio daleko od lokve. „Hoćeš kući?“ šapnuo je. Rak je zamahao kliještima.
Emir je uhvatio kanticu s obje ruke i polako krenuo preko pijeska. Išao je tiho, da ne drma. Mama je išla korak iza njega, a galeb je okretao glavu za njima cijelim putem. Kod lokve je Emir čučnuo i pažljivo nagnuo kanticu. Rak je izašao i odmah se zavukao pod kamen. Onda je provirio i podigao kliješta, jedno pa drugo.
Emir mu je mahnuo. Onda je dotrčao do peškira, podigao ga za dva ćoška i zamahao njime kao velikom plavom zastavom. Peškir se pomakao prvi put tog dana, a Emiru to uopšte nije smetalo.
Znaš roditelja koji čita djetetu prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
