Емир је на плажи прво раширио плави пешкир. Загладио га је рукама, сео насред њега и рекао: „Ово је моја кућа.“ Кад је мама хтела да помери пешкир мало у хлад, није дао. „Кућа се не помера!“ На стени изнад њих стајао је галеб и гледао као да разуме.
Онда је Емир узео кантицу и с мамом пошао дуж обале да тражи шкољке. Нашао је једну белу, па једну с рупом, па једну криву. А онда је у плиткој локви међу стенама угледао најлепшу. Била је смеђа и увијена као пуж. Захватио ју је кантицом, заједно с мало воде, и понео је на пешкир.
Сео је и загледао се у кантицу. Шкољка се померила. Емир је трепнуо. Шкољка се померила још једном, све до зида кантице. Из ње су провирила двоја мала клешта и два ока на штапићима. У шкољци је становао рак самац!
Рак је гледао Емира. Емир је гледао рака. Онда се рак окренуо и почео да се пење уз зид кантице. Стигао је до пола, склизнуо назад, ПЉУС, и почео поново. Гледао је само према стенама, према својој локви.
Емир је погледао свој плави пешкир. Његову кућу нико није смео ни да помери, а ракову је он однео далеко од локве. „Хоћеш кући?“ шапнуо је. Рак је замахао клештима.
Емир је ухватио кантицу обема рукама и полако кренуо преко песка. Ишао је тихо, да је не дрма. Мама је ишла корак иза њега, а галеб је окретао главу за њима целим путем. Код локве је Емир чучнуо и пажљиво нагнуо кантицу. Рак је изашао и одмах се завукао под камен. Онда је провирио и подигао клешта, једна па друга.
Емир му је махнуо. Онда је дотрчао до пешкира, подигао га за два ћошка и замахао њиме као великом плавом заставом. Пешкир се померио први пут тог дана, а Емиру то уопште није сметало.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
