После кише ливада је мирисала и сијала. Зека Скоки је донео лопту, веверица Грицкалица је скочила с гране, а корњача Тиха је стигла последња, као и увек. „Тиха стиже“, рекао је Скоки. „Полако“, довршила је Тиха и насмејала се.
Први корак по мокрој трави био је у реду. Други није. Ноге су јој отишле на једну страну, оклоп на другу, и Тиха је отклизала преко траве, ФИЈУУУ, све до жбуна. Сви су се смејали, а Тиха највише од свих. „Ово је било брзо“, рекла је и устала.
Онда је почела игра. Скоки је шутнуо лопту, а Грицкалица је потрчала за њом. Тиха је кренула за њима, али док би она стигла, лопта је већ била негде другде. „Тиха стиже“, добацивали су. „Полако“, одговарала је она. А у себи је пожелела бар једном, само једном, да стигне прва.
Скоки је шутнуо прејако. Лопта је одскочила, прешла ивицу ливаде и кренула низ дугу, мокру падину. „За њом!“ викнуо је Скоки. Скочио је за лоптом, Грицкалица је полетела за њим, а мокра трава им је бежала испод ногу. Клизали су, падали и устајали.
Тиха је стајала на врху и гледала лопту доле на дну. Између ње и лопте била је само мокра, сјајна трава, иста она по којој је малопре отклизала. Тиха је увукла ноге, увукла главу, спустила се на стомак и нагнула се напред.
ФИЈУУУ! Оклоп је клизио низ траву као санке по снегу. Прошла је поред Скокија, који је седео у блату. Прошла је поред Грицкалице, која је висила на жбуну. Викала је из оклопа: „Тиха стиже, полако!“ Али то уопште није било полако.
Зауставила се тачно поред лопте. Извукла је главу и ставила једну ногу на лопту. Кад су Скоки и Грицкалица стигли, мокри и блатњави, Тиха их је већ чекала. „Стижете?“ питала је. „Полако“, рекли су обоје и сви су се смејали, а Тиха опет највише од свих.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
