Posle kiše livada je mirisala i sijala. Zeka Skoki je doneo loptu, veverica Grickalica je skočila s grane, a kornjača Tiha je stigla poslednja, kao i uvek. „Tiha stiže“, rekao je Skoki. „Polako“, dovršila je Tiha i nasmejala se.
Prvi korak po mokroj travi bio je u redu. Drugi nije. Noge su joj otišle na jednu stranu, oklop na drugu, i Tiha je otklizala preko trave, FIJUUU, sve do žbuna. Svi su se smejali, a Tiha najviše od svih. „Ovo je bilo brzo“, rekla je i ustala.
Onda je počela igra. Skoki je šutnuo loptu, a Grickalica je potrčala za njom. Tiha je krenula za njima, ali dok bi ona stigla, lopta je već bila negde drugde. „Tiha stiže“, dobacivali su. „Polako“, odgovarala je ona. A u sebi je poželela bar jednom, samo jednom, da stigne prva.
Skoki je šutnuo prejako. Lopta je odskočila, prešla ivicu livade i krenula niz dugu, mokru padinu. „Za njom!“ viknuo je Skoki. Skočio je za loptom, Grickalica je poletela za njim, a mokra trava im je bežala ispod nogu. Klizali su, padali i ustajali.
Tiha je stajala na vrhu i gledala loptu dole na dnu. Između nje i lopte bila je samo mokra, sjajna trava, ista ona po kojoj je malopre otklizala. Tiha je uvukla noge, uvukla glavu, spustila se na stomak i nagnula se napred.
FIJUUU! Oklop je klizio niz travu kao sanke po snegu. Prošla je pored Skokija, koji je sedeo u blatu. Prošla je pored Grickalice, koja je visila na žbunu. Vikala je iz oklopa: „Tiha stiže, polako!“ Ali to uopšte nije bilo polako.
Zaustavila se tačno pored lopte. Izvukla je glavu i stavila jednu nogu na loptu. Kad su Skoki i Grickalica stigli, mokri i blatnjavi, Tiha ih je već čekala. „Stižete?“ pitala je. „Polako“, rekli su oboje i svi su se smejali, a Tiha opet najviše od svih.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
