Poslije kiše livada je mirisala i sjala. Zeko Skoki je donio loptu, vjeverica Grickalica je skočila s grane, a kornjača Tiha je stigla zadnja, kao i uvijek. „Tiha stiže“, rekao je Skoki. „Polako“, dovršila je Tiha i nasmijala se.
Prvi korak na mokroj travi bio je u redu. Drugi nije. Noge su joj otišle na jednu stranu, oklop na drugu, i Tiha je otklizala preko trave, FIJUUU, sve do žbuna. Svi su se smijali, a Tiha najviše od svih. „Ovo je bilo brzo“, rekla je i ustala.
Onda je počela igra. Skoki je šutnuo loptu, a Grickalica je potrčala za njom. Tiha je krenula za njima, ali dok bi ona stigla, lopta je već bila negdje drugdje. „Tiha stiže“, dovikivali su. „Polako“, odgovarala je ona. A u sebi je poželjela bar jednom, samo jednom, stići prva.
Skoki je šutnuo prejako. Lopta je odskočila, prešla rub livade i krenula niz dugu, mokru padinu. „Za njom!“ viknuo je Skoki. Skočio je za loptom, Grickalica je poletjela za njim, a mokra trava im je bježala ispod nogu. Klizali su, padali i ustajali.
Tiha je stajala na vrhu i gledala loptu dolje na dnu. Između nje i lopte bila je samo mokra, sjajna trava, ista ona na kojoj je maloprije otklizala. Tiha je uvukla noge, uvukla glavu, spustila se na stomak i nagnula se naprijed.
FIJUUU! Oklop je klizio niz travu kao sanke po snijegu. Prošla je pored Skokija koji je sjedio u blatu. Prošla je pored Grickalice koja je visjela na žbunu. Vikala je iz oklopa: „Tiha stiže, polako!“ Samo što to uopšte nije bilo polako.
Zaustavila se tačno uz loptu. Izvukla je glavu i stavila jednu nogu na loptu. Kad su Skoki i Grickalica stigli, mokri i blatnjavi, Tiha ih je već čekala. „Stižete?“ pitala je. „Polako“, rekli su oboje i svi su se smijali, a Tiha opet najviše od svih.
Znaš roditelja koji čita djetetu prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
