Веверица Грицкалица је целу јесен скупљала лешнике. Носила их је у образима, по три одједном, а успут би увек један крцнула, КРЦ, и бацила љуску преко рамена. Иза ње је остајао траг од љусака, али она то није ни приметила. Требало је све то сакрити.
Онда је пао први снег, танак као шећер у праху. Грицкалица је села на грану, протрљала шапице и пожелела један лешник. И тада је застала. „Па где сам их сакрила?“
Прво је погледала испод свог јастука од маховине. Тамо је био само сув лист. Онда је завирила у шупљи пањ. У пању је спавала бубамара и није се обрадовала гостима. „Па где сам их сакрила?“
Почела је да копа испод велике букве, све дубље, док јој шапа није пропала кроз нешто меко. Одоздо се јавио бунован глас. „Ко то копа по мом плафону?“ Била је то кртица Ровка. „Извини“, рекла је Грицкалица и затрпала рупу. „Тражим лешнике.“ „Овде су само глисте“, зевнула је Ровка.
Грицкалица је уморно села на снег. Тада је испод репа угледала смеђу љуску од лешника. Мало даље лежала је још једна, па још једна, у дугом низу кроз шуму. Ко је то јео лешнике по шуми? Па она!
Кренула је за трагом, љуска по љуска, и он ју је довео до рупе у старом храсту. Унутра су били лешници, сви осим једног. Пребројала их је двапут и оба пута је недостајао један. „Па где сам га сакрила?“
Уздахнула је и умотала се репом да јој буде топлије. Нешто ју је боцнуло. Завукла је шапу у реп, у густо крзно на самом врху… и извадила лешник. Све време се возио с њом, горе на грану, доле у пањ, па чак и кртици на плафон. „Ту сам га сакрила“, рекла је Грицкалица и крцнула га, КРЦ. Љуска је, наравно, отишла преко рамена.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
