Veverica Grickalica je celu jesen skupljala lešnike. Nosila ih je u obrazima, po tri odjednom, a usput bi uvek jedan krcnula, KRC, i bacila ljusku preko ramena. Iza nje je ostajao trag od ljusaka, ali ona to nije ni primetila. Trebalo je sve to sakriti.
Onda je pao prvi sneg, tanak kao šećer u prahu. Grickalica je sela na granu, protrljala šapice i poželela jedan lešnik. I tada je zastala. „Pa gde sam ih sakrila?“
Prvo je pogledala ispod svog jastuka od mahovine. Tamo je bio samo suv list. Onda je zavirila u šuplji panj. U panju je spavala bubamara i nije se obradovala gostima. „Pa gde sam ih sakrila?“
Počela je da kopa ispod velike bukve, sve dublje, dok joj šapa nije propala kroz nešto meko. Odozdo se javio bunovan glas. „Ko to kopa po mom plafonu?“ Bila je to krtica Rovka. „Izvini“, rekla je Grickalica i zatrpala rupu. „Tražim lešnike.“ „Ovde su samo gliste“, zevnula je Rovka.
Grickalica je umorno sela na sneg. Tada je ispod repa ugledala smeđu ljusku od lešnika. Malo dalje ležala je još jedna, pa još jedna, u dugom nizu kroz šumu. Ko je to jeo lešnike po šumi? Pa ona!
Krenula je za tragom, ljuska po ljuska, i on ju je doveo do rupe u starom hrastu. Unutra su bili lešnici, svi osim jednog. Prebrojala ih je dvaput i oba puta je nedostajao jedan. „Pa gde sam ga sakrila?“
Uzdahnula je i umotala se repom da joj bude toplije. Nešto ju je bocnulo. Zavukla je šapu u rep, u gusto krzno na samom vrhu… i izvadila lešnik. Sve vreme se vozio s njom, gore na granu, dole u panj, pa čak i krtici na plafon. „Tu sam ga sakrila“, rekla je Grickalica i krcnula ga, KRC. Ljuska je, naravno, otišla preko ramena.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
