На врху брега расло је старо стабло јабуке, а јеж Бодљо је становао доле, испод леске на левој страни. Тог јутра се из чисте радости склупчао у лоптицу и откотрљао низ падину. Котрљ, котрљ… и стао је право испред своје рупе. „Опет!“ рекао је и отрчао горе.
Испод стабла га је чекала највећа јабука коју је икад видео. Била је црвена, сјајна и округла као Месец. „Ову носим кући“, рекао је Бодљо и гурнуо је носом ка левој страни.
Јабука се заљуљала, па кренула. Али није кренула лево. Откотрљала се десно, све брже и брже, а Бодљо је трчао за њом. „Котрљ, котрљ… и опет доле!“ викао је. Јабука је стала тек у високој трави поред потока. Са једног листа га је гледао пуж Спори и полако махнуо роговима.
Бодљо ју је дуго, дуго гурао назад уз брег. Код стабла је обрисао нос и гурнуо је сасвим нежно. Јабука се заљуљала, па кренула. Опет је кренула десно. „Котрљ, котрљ… и опет доле!“ викао је јеж. Спори није рекао ништа, али су му се рогови мало затресли.
Трећи пут је Бодљо стао са десне стране јабуке и чувао је леђима. Онда се окренуо да отера муву и… котрљ, котрљ. „И опет доле!“ уздахнуо је. Сео је поред ње и гледао је. Јабука је била округла, а и он је био округао кад се склупча. Обоје су се лепо котрљали.
Бодљо се насмејао. Легао је на леђа, право на јабуку, и она му се набола на бодље. Попео се с њом уз брег и овај пут ништа није побегло. На врху се склупчао колико је могао и одгурнуо се лево.
Котрљ, котрљ… и откотрљао се право у своју рупу, баш као јутрос, само сад са јабуком на леђима. „Стигла!“ рекао је Бодљо. Код потока је пуж Спори полако климнуо роговима.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
