Na vrhu brega raslo je staro stablo jabuke, a jež Bodljo je stanovao dole, ispod leske na levoj strani. Tog jutra se iz čiste radosti sklupčao u lopticu i otkotrljao niz padinu. Kotrlj, kotrlj… i stao je pravo ispred svoje rupe. „Opet!“ rekao je i otrčao gore.
Ispod stabla ga je čekala najveća jabuka koju je ikad video. Bila je crvena, sjajna i okrugla kao Mesec. „Ovu nosim kući“, rekao je Bodljo i gurnuo je nosom ka levoj strani.
Jabuka se zaljuljala, pa krenula. Ali nije krenula levo. Otkotrljala se desno, sve brže i brže, a Bodljo je trčao za njom. „Kotrlj, kotrlj… i opet dole!“ vikao je. Jabuka je stala tek u visokoj travi pored potoka. Sa jednog lista ga je gledao puž Spori i polako mahnuo rogovima.
Bodljo ju je dugo, dugo gurao nazad uz breg. Kod stabla je obrisao nos i gurnuo je sasvim nežno. Jabuka se zaljuljala, pa krenula. Opet je krenula desno. „Kotrlj, kotrlj… i opet dole!“ vikao je jež. Spori nije rekao ništa, ali su mu se rogovi malo zatresli.
Treći put je Bodljo stao sa desne strane jabuke i čuvao je leđima. Onda se okrenuo da otera muvu i… kotrlj, kotrlj. „I opet dole!“ uzdahnuo je. Seo je pored nje i gledao je. Jabuka je bila okrugla, a i on je bio okrugao kad se sklupča. Oboje su se lepo kotrljali.
Bodljo se nasmejao. Legao je na leđa, pravo na jabuku, i ona mu se nabola na bodlje. Popeo se s njom uz breg i ovaj put ništa nije pobeglo. Na vrhu se sklupčao koliko je mogao i odgurnuo se levo.
Kotrlj, kotrlj… i otkotrljao se pravo u svoju rupu, baš kao jutros, samo sad sa jabukom na leđima. „Stigla!“ rekao je Bodljo. Kod potoka je puž Spori polako klimnuo rogovima.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
