Иза Тарикове куће било је велико снежно брдо, а на дну је стајала стара клупа. Тарик је имао мале црвене санке и једну велику жељу. Желео је бар једном да стигне до клупе. Поред њега је протрчао комшијин пас Руди, бацио се на стомак и отклизао низ снег до дна. „Благо теби!“ довикнуо је Тарик за њим.
На врху је сео на санке и одгурнуо се. Ишле су брзо, па спорије, па још спорије. ШКРИП! Стале су тачно на пола брда. Тарик је седео и гледао клупу доле. „Стале!“ рекао је.
Попео се опет. Овај пут се залетео и скочио на санке у трку. Санке су јуриле и снег је прскао, а онда је престао да прска. ШКРИП! Опет су стале на пола. „Стале!“ Трећи пут је гурао рукама по снегу као веслима. Санке су се помериле још само мало. „Стале!“
Док је Тарик размишљао, дотрчао је Руди и отресао снег право њему у лице. Онда се опет бацио на стомак, испружио се дугачак као кобасица и отклизао до дна. Тарик га је пажљиво гледао. Руди није седео, него се испружио.
Попео се још једном. Овај пут није сео. Легао је на санке потрбушке, испружио ноге иза себе и чврсто се ухватио за санке. Био је дугачак као Руди. Одгурнуо се.
Санке су кренуле брзо, па још брже. Снег му је прскао у лице, а он се смејао и остао испружен. Пола брда је остало иза њега. Санке нису стале. Јуриле су све до дна и тихо се зауставиле тачно код старе клупе.
Тарик је подигао главу. Снег му је био на капи, у обрвама и у носу. „Стигао!“ викнуо је. Однекуд је дотрчао Руди, бацио се у снег поред санки и полизао га по лицу. Онда су се обојица попели да пробају још једном.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
