Iza Tarikove kuće bilo je veliko snežno brdo, a na dnu je stajala stara klupa. Tarik je imao male crvene sanke i jednu veliku želju. Želeo je bar jednom da stigne do klupe. Pored njega je protrčao komšijin pas Rudi, bacio se na stomak i otklizao niz sneg do dna. „Blago tebi!“ doviknuo je Tarik za njim.
Na vrhu je seo na sanke i odgurnuo se. Išle su brzo, pa sporije, pa još sporije. ŠKRIP! Stale su tačno na pola brda. Tarik je sedeo i gledao klupu dole. „Stale!“ rekao je.
Popeo se opet. Ovaj put se zaleteo i skočio na sanke u trku. Sanke su jurile i sneg je prskao, a onda je prestao da prska. ŠKRIP! Opet su stale na pola. „Stale!“ Treći put je gurao rukama po snegu kao veslima. Sanke su se pomerile još samo malo. „Stale!“
Dok je Tarik razmišljao, dotrčao je Rudi i otresao sneg pravo njemu u lice. Onda se opet bacio na stomak, ispružio se dugačak kao kobasica i otklizao do dna. Tarik ga je pažljivo gledao. Rudi nije sedeo, nego se ispružio.
Popeo se još jednom. Ovaj put nije seo. Legao je na sanke potrbuške, ispružio noge iza sebe i čvrsto se uhvatio za sanke. Bio je dugačak kao Rudi. Odgurnuo se.
Sanke su krenule brzo, pa još brže. Sneg mu je prskao u lice, a on se smejao i ostao ispružen. Pola brda je ostalo iza njega. Sanke nisu stale. Jurile su sve do dna i tiho se zaustavile tačno kod stare klupe.
Tarik je podigao glavu. Sneg mu je bio na kapi, u obrvama i u nosu. „Stigao!“ viknuo je. Odnekud je dotrčao Rudi, bacio se u sneg pored sanki i polizao ga po licu. Onda su se obojica popeli da probaju još jednom.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
